Dnevnik jedne mame

Ponedeljak

             Ja sam samo obična mama, a obične mame često hoće da puknu od besa. Konačno su spavali, jeli, malo kao učili, neko se našminkao, a neko tuširao i otišao. Okrenuh se oko sebe. Navala toplog vazduha zagreva moje klimakterične obraze i shvatih da je neko ukljčio grejanje, a ja sam upravo otvorila prozore jer napolju sija sunce posle pet dana kiše. Ko to može biti? Posle kraćeg razmišljanja shvatih da sam to ja učinila verovatno u naletu toplo-hladno ili sam pošla za nešto pa sam zaboravila. No svejedno. Moja mama po običaju gleda Pink. Na tacni doručak, na tacni ručak, jer danas je mlad mesec, a to je loš dan za nju. 

               Bacam još jedan tužan pogled na svoju sobu. Soba je u haosu ali sam zato ja lepa, jer to obično ne ide jedno uz drugo. Često je obratno pa neka danas bude tako. Odmoriću se malo pa cu sve to srediti za čas. Inače, današnji ponedeljak je počeo malo nesvakidašnje. Samu sam sebe iznenadila. Spavaju deca, a vec je devet sati. Znam da  me sin moli da ga preslišam još od sinoć. Kći paniči. Čas plače, čas me ljubi, čas ćuti i strelja me onim njenim, danas zelenim, očima. Učimo zajedno. Znam šta joj uliva sigurnost. Preslišavanje. Potura ispred mene njenu zelenu svesku i ja je pitam lekciju po lekciju. Odmah druga priča. Vraća joj se samopouzdanje.

              Vraćam se na raniji događaj. Sinoć smo Maja i ja gledali film "Ljubav u doba kolere", po Markesovom romanu, a Miša je bio sa tatom u dnevnoj sobi. Jutros ga budim u devet, a on neće da ustane. Nešto mi drsko odgovara kao što inače i radi kada mu je otac u kući. Poludela sam u momentu i tresnula mu šamar. Shvatila sam da to nije metod pa sam sela, malo se sabrala i rekla mu da moramo da ozbiljno razgovaramo. Na moje iznenađenje mi je odgovorio: "Znam, moramo".